Kao i mnogo puta do tada, krenem u dogovoreno vreme na dogovoreno mesto na sastanak. Razmenili smo prethodno par telefonskih poziva i tek na sastanku se lično upoznali. Posle kratke priče o tome da je od prijatelja prijateljevog prijatelja saznao za to čime se bavim kontaktirao me je u nadi da ću, zarad pomenutog prijateljstva, jeftino napraviti veb sajt za njegovu firmu.
Ilustracija: Svilen Milev, SXC
Seli smo u neuglednu “kancelariju” dva sa dva (ako i toliko) i počeli razgovor. Standardni uvod, nema se novaca, bla bla, posao loše ide, ali svi prave sajtove pa treba i njegovoj firmi. Ok, upoznat je sa onim šta i kako radim, čuo je preporuke, video radove, znate priču. Objasnim mu šta predlažem da se uradi, saslušam šta on želi i usledi ono čuveno pitanje: “Koliko košta taj sajt?”. Nakon kraćeg razmišljanja (pri čemu sam uzela u obzir prijatelja prijateljevog prijatelja), kažem cenu. Onako je baš odvalim, prijateljski.
“Uh”, reče fini gospodin iz moje priče, “Pa moj drugar bi mi to uradio za 150 EVRIĆA”. Ne mogu a da ne spomenem zahteve koji su sad baš izgleda u trendu: hoće da bude prvi na Googlu za ključne reči te i te, hoće sam da menja sadržaj veb sajta, da dodaje slike, ali baš i ne zna to da radi pa da mu je pokažem. “Uh”, kažem ja, “…cena je ta koju sam ponudila, više nego prijateljska, ako želiš nižu cenu dobiješ to i to… ili se obratiš tamo i tamo”.
“Ok, javiću ti se kada odlučim.” – reče fini gospodin. Ustala sam, zahvalila sam mu na vremenu i otišla znajući da se neće javiti. I nije se javio.
Baš bih volela da upoznam tog “drugara” o kome svi pričaju koji pravi veb sajtove za “150 evrića” koje pritom i Google voli.
Autor
